Hristos Meletis – volonter ENIL-a
Kako institucije i društva doživljavaju ljude s telesnim oštećenjima? Zašto ljudi s oštećenjima ne učestvuju ravnopravno u društvu? Šta je onemogućenost/onemogućavanost (invalidnost)?
Ako biste postavili ova pitanja u različitim vremenima i na različitim mestima kroz istoriju, dobili biste potpuno različite odgovore. Onemogućenost (invalidnost) je, s jedne strane, složen i prirodan deo ljudske prirode, a s druge strane, nešto što je duboko oblikovano njegovim društvenim i istorijskim kontekstom.
Dakle, šta je model? Model je pojednostavljenje fenomena koje pomaže da se ideja jasnije saopšti. U slučaju onemogućavanosti (invalidnosti), modeli obično odgovaraju na četiri ključna pitanja:
- Šta je oštećenje?
- Šta je onemogućenost/onemogućavanost (invaliditet/invalidnost)?
- Ko je odgovoran za efekte onemogućavanosti (invalidnosti)?
- Kako se ovi efekti mogu rešiti?
Hajde da počnemo. Postoji mnogo modela onemofućavanosti (invalidnosti), a svaki odražava vrednosti i pretpostavke vremena u kojem se razvio. U ovom članku, predstaviću najuticajnije modele hronološki
1. Moralni model onemogućavaostiti / invalidnosti (Pre 1760.)
Moralnom model onemogućenost (invaliditet) i oštećenje posmatra kao jedno te isto, fokus je na pojedincu/ki. Uzrok onemogućenosti (invaliditeta), u ovom modelu, pripisuje se ponašanju osobe – onemogućenost (invaliditet) posmatra se kao božja kazna za moralni prestup. Oštećenje deluje kao „beleg“ koji signalizira navodnu krivicu osobe, a jedino rešenje je da on/a traži iskupljenje duhovnim ili religioznim sredstvima.
U ređim slučajevima, onemogućenost ( invaliditet) može se posmatrati kao blagoslov od Boga, a onemofućene osobe mogu se tretirati kao svete ili duhovno značajne. Ovaj model je pod teškim uticajem verskih i kulturnih uverenja.
Moralni model takođe je povezan s psihološkim konceptom poznatim kao „hipoteza pravednog sveta“ – verovanjem da je svet u osnovi pravedan, gde ljudi dobijaju ono što zaslužuju. Iako ovo verovanje može ljudima pružiti osećaj sigurnosti, ono takođe vodi do štetnih pretpostavki: da se ono što je dobro dešava dobrim ljudima, a loše onima koji to zaslužuju.
2. Medicinski model onemogućavanosti / invalidnosti (1760-1990)
Porastom industrijalizacije, kapitalizma i standardizovane proizvodnje – što je zahtevalo uniformnu, efikasnu radnu snagu – pojavio se medicinski model onemogućenosti (invalidnosti). Kao i moralni model, on ne pravi jasnu razliku između oštećenja i onemogućenosti (invaliditeta) i nastavlja da se fokusira na pojedinca/ku.
Međutim, u ovom modelu, problem nije moralno ponašanje, već samo oštećenje. Osoba se vidi kao manjkava ili s kvarom, a rešenje je lečenje, popravka ili rehabilitacija tela ili uma kako bi se uklopile u društvene norme.
Ako osoba ne može da se „izleči“, često je isključena iz društva, smeštena u institucije ili na drugi način marginalizovana – kako se ne bi poremetio industrijski sistem izgrađen oko skučenog ideala fizičkih i kognitivnih sposobnosti.
3. Socijalni model onemogućavanosti / inalidnosti (1990-e)
Socijalni model onemogućavanosti (invalidinosti) pojavio se 1970-ih, a formalizovao ga je 1990-ih onemogućavani aktivista Majk Oliver. Bio je to snažan odgovor na medicinski model i strukturno ugnjetavanje sa kojim se suočavaju onemogućavane osobe.
Po prvi put, ovaj model napravio je jasnu razliku:
- Oštećenje se odnosi na samo fizičko ili mentalno stanje.
- Onemogućenost (invaliditet) se odnosi na društvene, ekološke i barijere u stavovima koje ograničavaju učešće ljudi.
Prema socijalnom modelu, oštećenje nije ono što onemogućava ljude, već su to barijere koje postavlja društvo. Ako bi se te barijere uklonile — ako bi prostor bio pristupačan, stavovi inkluzivni, a sistemi dizajnirani za raznolikost — onda bi osobe s oštećenjima mogle ravnopravno da učestvuju, a onemogućavanost (invalidnost) kao vid isključenosti više ne bi postojala.
Ovaj model fokus sa „popravljanja“ pojedinaca/ke pomera na transformaciju društva.
4. Model onemogućavanosti (invalidnosti) zasnovan na ljudskim pravima (2006)
Model onemogućavanosti (invalidnosti) zasnovan na ljudskim pravima razvijen je u vezi s Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (UNCRPD), usvojenom 2006. godine. Pod uticajem socijalnog modela, služi kao praktičan i pravni okvir za inkluziju onemogućavanih osoba širom sveta.
Po ovom modelu, onemogućavanost (invalidnost) se shvata kao ograničeno učešće u društvu do čega dolazi u interakciji osobe s oštećenjem s diskriminatornim uverenjima, nepristupačnim okruženjem i neinkluzivnim sistemima.
Cilj modela zasnovanog na ljudskim pravima jeste promocija emancipacije, dostojanstva i jednakosti onemogućavanih osoba. On potvrđuje da je onemoogućavanost (invalidnost) pitanje ljudskih prava, a ne lična tragedija.
Živimo u vremenu kada, zahvaljujući neumornim naporima pokreta za prava onemogućavanih osoba, onemogućavane osobe imaju alate – kroz sociijalni model i model zasnovan na ljudskim pravima – da se zalažu za svet u kome više nismo doživljavani kao ukleti, skriveni od javnog života ili institucionalizovani da bismo sačuvali iluziju društva zasnovanog na „idealnoj“ normalnosti.
Izuzetno je važno da ljudi razumeju prethodne pristupe onemogućavanosti kako bi izbegli ponavljanje istih grešaka — i da razumeju sadašnje modele kako bi znali svoja prava i osnažili se da se za njih bore. Na kraju, želim da naglasim da iako je postignuto veliko dostignuće u emancipaciji onemogućavanih osoba, i dalje živimo u abilističkom (onemogućavajućem) svetu[1], gde zastareli modeli i stavovi i dalje postoje. Moramo ostati proaktivni kako bismo osigurali da se ne vratimo na staro.
[1] Abilizam (ableizam) proizilazi iz uverenja da život osobe bez oštećenja vredi više od života osoba s oštećenjima, poremećajima, oboljenjima, smanjenjem ili odsustvom nekih seke sposobnosti (Prim. Prev.)
